Iz dijaloga Stankovića i Gordića, izdvajamo deo posvećen četvrtoj tituli državnog prvaka, 1964. godine, kada je krunisano zlatnih sedam godina, sa četiri osvojena prvenstva, dva domaća kupa i tri učešća u polufinalu Kupa evropskih šampiona. Odlučujući meč, na najtežem mogućem gostovanju, u Ljubljani, neki su tada nazvali najdužim u istoriji jugoslovenske košarke! „Klonferi” su pobedili posle tri produžetka sa 124:123 (104:104, 96:96, 87:87, 43:49), 18. aprila 1964.
Stanković: Bio je onaj čuveni meč u Ljubljani koji je trajao dva i po sata. Dvorana je bila dupke puna, a ispred nje je ostalo još nekoliko hiljada ljudi…
Gordić: Da, u Ljubljani se odlučivalo ko će prvak da bude. Igrala su se tri produžetka. U drugom je bilo dva razlike za Olimpiju, dve sekunde pre kraja, pa je Žućko Korać padao u aut, u publiku, i bacio loptu koja je od table ušla u koš. Nerešeno! Onda je Ivo Daneu pucao dva penala i promašio oba. I opet produžetak, a onda nas je spasio Bojkić, koji u to vreme nije puno igrao...
Stanković: Da, Piroćanac nas je spasio.
Gordić: Uveo si ga u igru i on ih je iznenadio. Na njemu su pravili penale. On je osam penala šutirao, svih osam pogodio i mi dobijemo utakmicu i budemo prvaci. Ta utakmica je bila neverovatna. Daneu je dao više od 50 poena, a Korać više od 40.
Stanković: Igralo se na Rastavišču. To je u prevodu – izložbeni paviljon – u kojem je napravljeno košarkaško igralište i tribine. Olimpija je tu igrala domaće prvenstvo, pošto je već tada Kup šampiona morao da se igra u dvoranama.
Gordić: Tih godina nije utakmica sa Olimpijom toliko odlučivala ko će da bude prvak. To se odlučivalo u Zagrebu ili u Karlovcu ili u Zadru. To su bile utakmice koje si morao da dobiješ da bi bio prvak. Dobro, mi izgubimo tamo u Ljubljani, a dobijemo ih ovde.
Stanković: Uglavnom je bilo 1:1 s njima.
Gordić: Da. Al’ važno je bilo ove druge utakmice dobiti. Dobro, sa Zvezdom i Partizanom nismo imali problema tih godina... Karlovac je bio težak teren.
Stanković: Partizan nam je bio veliki saveznik. Redovno je pobeđivao Olimpiju u Beogradu. To je za nas bilo krucijalno.
Šampioni 1964. godine bili su: Radivoj Korać, Slobodan Gordić, Trajko Rajković, Miodrag Nikolić, Dragutin Tošić, Brunislav Pavelić, Ljubiša Stanković, Zoran Bojkić, Milorad Erkić, Momčilo Pazman, Milorad Ivačković, Branko Kosović, Božidar Milojković, Aleksandar Jovanović.
„S tog mesta odakle sam uputio loptu, slučajnost je samo kad promašim” (Radivoj Korać o svom košu protiv Olimpije, kojim je doneo drugi produžetak).